ZVUCI SRCA

S Tanjom Nikolić Đaković, novinarkom nedeljnika NIN, i Dejanom Vukelićem, direktorom redakcije „Telegrafa”, o Jugoslaviji, Titu, sportu, generacijama koje dolaze, o tome šta ih je poslednje iznerviralo, razgovarao je naš urednik Nenad Čaluković

TANJA NIKOLIĆ ĐAKOVIĆ

„Sad bismo imali more, ne bismo bili ovako skučeni, ni duhovno, ne bismo postali tako primitivni na svim stranama”

DEJAN VUKELIĆ

„Meni je ova košarkaška utakmica Zvezde i Budućnosti udaljila Crnu Goru od Srbije više nego referendum”

xxxxxxxxxxxxxx

Kafić „Zvuci srca”, u kome rade osobe s blagim smetnjama u razvoju, sve je više stecište mladih. U to smo se uverili kada smo ponovo posetili taj lokal, gde smo i ovaj put razgovarali s novinarima.

Naravno, nije bilo političkih tema, ali su se Tanja i Dejan gotovo saglasili da je sport često produžena ruka politike, a onda je takva impresija podstakla sećanja na SFRJ, Tita, na mlade koji žive rasuti po bivšim jugoslovenskim republikama, ali i razgovor o budućim generacijama.

DEJAN: Sportski događaj označio je početak raspada Jugoslavije. Skoro trideset godina kasnije – a ni tad nije bilo rata, kao što ga nema ni sada – tenzije su iste. Meni je ova utakmica Zvezde i Budućnosti udaljila Crnu Goru od Srbije više nego referendum. Da je ostala Jugoslavja, kakvu bismo ekipu imali u košarci ili u fudbalu, nikad jaču!

TAČKA: Ko zna, možda su nas zbog sporta i rasturili? Tanja, koliko ti pratiš sport?

TANJA: Stala sam tamo negde kada su Divac i Đorđević igrali, kad su ljudi nosili fikuse u kolima da bi ih dočekali na balkonu. I ja sam tada tamo otišla, prvi i poslednji put, jer to su mi nekako bile poslednje iskrene i ozbiljne radosti za naciju. Posle je Novak Đoković došao. Zanimljivo je što kada gledaš kako se sve završilo s Divcem, znaš kako će se završiti i priča Novaka Đokovića.

TAČKA: I ja isto mislim da će Đoković biti zaboravljen za godinu kada se povuče.

TANJA: Bilo bi super da bude samo zaboravljen.

DEJAN: Meni je zanimljivo što se pominje da bi Novak sada pobedio na izborima za predsednika. Ali nema ništa od toga. Imamo Šapića, koji je bio najbolji svetski vaterpolista, pa kako prolazi.

TANJA: Dino Rađa je bio poslednja generacija bez nacije i vere, bez ikakvih podela.

DEJAN: Doduše, dizao je zastavu Hrvatske na Kninskoj tvrđavi.

TANJA: Jeste, ali je, takođe, govorio protiv rata. I o pomirenju i o tome da su njegovi stari drugari iz Srbije večni drugari, da je uvek u Beogradu dobrodošao i da će Split biti gostoprimljiv za sve iz bivše Jugoslavije, uključujući i Srbe.

DEJAN: Split je bio gostoprimljiv, naročito prema vaterpolistima Zvezde.

TANJA: Jeste, bio je incident na Rivi. I mislim da je baš Dino Rađa šerovao tu fotografiju na kojoj se jedino jedna devojka spušta do mora i pruža ruku vaterpolisti u toj jezivoj sceni. Ali ako se u toj gomili izdvoji makar i jedna devojka, onda čovečnost još postoji. To je za mene jedan od najmoćnijih prizora koje sam videla u poslednje vreme. A želim da se sećam da smo takvi nekada bili svi.

TAČKA: Maj je uvek Titov mesec. Kakvo je vaše mišljenje o njemu?

DEJAN: Ja sam rođen 4. maja, dakle na dan kad je Tito umro. Slavio sam četvrti rođendan i sećam se da su moji pozvali prijatelje na ručak. TV je bio isključen, a onda je došao komšija i ljutito rekao: „Šta to radite, uključite televizor.” Mi pogledamo, a spiker plače. Gostima odmah popadaše glave u tanjire sa supom. Posle desetak godina nisam smeo da slavim rođendan. Bio sam frustriran. Bolje da sam rođen 29. februara.

TANJA: Bila sam pionirka. Moje impresije o Titu iz detinjstva i kasnije su potpuno drukčije.

TAČKA: Jeste li jugonostalgičari?

TANJA: Jesam u smislu kosmopolitizma, u smislu zatvaranja i izolacije.

DEJAN: Jesam, rekoh, zbog sporta, jer da postoji bivša Jugoslavija, košarkaška reprezentacija bila bi stravična. Igrali bismo egal s Amerikancima.

TANJA: Sad bismo imali more, družili bismo se, ne bismo bili ovako skučeni, ni duhovno, ne bismo postali tako primitivni na svim stranama.

DEJAN: Mi kao da se skoro trideset godina nismo mrdnuli. Nemci i Francuzi su skoro pa napravili zajedničku državu. A mi smo imali zajedničku državu, iskrvarili i nismo mrdnuli nikud.

TAČKA: Šta vas je poslednje dotaklo, iznerviralo?

TANJA: Danas sam gledala skrnavljenje Igora Pervića, taj odnos prema čoveku i nakon odlaska. To pokazuje koliko smo zadržali sve ono najgore od jedne palanačke sredine.

DEJAN: Nije to naša specifičnost, tako je svuda u svetu. Pogledajte medije u Velikoj Britaniji. Najviše se klikću vesti o poznatim ljudima kad im se dešava nešto loše, a kad im se desi nešto dobro, manje-više.

TANJA: To je normalno jer te potrese, ali da se ne pređe u prostor tračarske lešinarske kulture. Mada, to jeste globalni problem.

TAČKA: U kakvom će nam svetu živeti deca?

DEJAN: Mi smo već prevaziđeni. Generaciji Z, deci rođenoj posle 2000. godine, ne znamo šta u medijima da ponudimo.

TANJA: Apsolutno.

DEJAN: Kako mi njih da zainteresujemo za ozbiljne teme koje će im biti potrebne za život. Jutjuberi koje deca prate bolji su biznismeni od svih nas u tradicionalnim medijima.

TAČKA: Kao da se mi vraćamo u prošlost, a oni hrle u budućnost?

TANJA: Oni su već tamo, oni su u budućnosti.

DEJAN: Jutjuberi iz republika bivše Jugoslavije vrlo dobro sarađuju međusobno. Oni se druže, prave zajedničke projekte. Oni su ta nova energija.

TANJA: Oni znaju odakle su, gde pripadaju, šta piše u njihovoj ličnoj karti, vrlo su pragmatični i kod njih zaista granice ne postoje.

Ovde smo postavili granicu na naš zanimljiv razgovor. Granice, međutim, ne postoje za mlade ljude koji rade u „Zvucima srca”.