PATRIJARH PAVLE MI JE GOVORIO: SUDBINA KOSOVA JE U RUKAMA AMERIKANACA

Vladika Grigorije, episkop Dizeldorfa i Nemačke, čovek čije reči odjekuju i kada hvali i kada kritiku - je. Znamo, odjeknuće i ove iz intervjua za Srpsku ekonomiju i Tačku. Pričao je otvoreno - uostalom, on ne zna drukčije - o statusu i stanju u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, pravoslavlju, ekumenizmu, svojim uzorima, o Srbiji i Republici Srpskoj, o odlasku u Nemačku, fudbalu i književnosti, medijima. Dotakao se mogućnosti da jednog dana dođe na čelo srpske crkve, ali i prvi put govo - rio o tome šta ga je savetovao patrijarh Pavle. Intervju smo, inače, dogovorili u Disel - dorfu na ‘’Serbian Party’’, održanoj pod pokroviteljstvom Generalnog konzulata Srbije, uz podršku diseldorfske vlade, pri - sustvo diplomatskog kora, privrednika, političara i vinara koji su tih dana učestvovali na najvećem sajmu vina na svetu.

Kako tumačite pojam „sekularna država” i kakav je u Srbiji danas odnos države i crkve?

– Izostavio bih ovaj put podrobnosti koje se tiču definicije pojma sekularne države, naglašavajući da je situacija u ko - joj je jasno definisano šta je čiji zadatak i sfera delovanja, na čemu se i zasniva ide - ja o odvojenosti Crkve i države, u načelu dobra za Crkvu. Što se ličnog iskustva tiče, imam već više od pedeset godina i na našim prostorima živeo sam u najmanje tri državna sistema, u kojima je Crkva postojala na različite načine. Kada iz sadašnje perspektive razmišljam o tim vremenima, mogu slobodno reći da sam najpotpuniji osećaj slobode unutar Crkve imao, paradoksalno, u vreme kada je ona bila pod pritiskom države, u vreme ko - munizma ili, tačnije, socijalizma. To su bile osamdesete godine. Potom je Crkva devedesetih ušla u jednu, najblaže reče - no, neobičnu situaciju kada je reč o njen - om odnosu s državom. To su najvećim delom bila ratna vremena, a na čelu srpske države bio je, u to vreme, jedan deklarisani ateista, dok je na čelu naše Crkve bio jedan nadasve slobodan čovek, patrijarh Pavle. Zatim je u prvoj deceniji 21. veka nastupila demokratija, i to prvi put otkako sam postao deo Crkve. Tada je već bila uvedena veronauka u škole i na čelu države nalazio se čovek prilično naklonjen Crkvi, dok je Vladu nakratko predvodio čovek takođe otvoren za di - jalog s Crkvom, a čiji je život, nažalost, okončan atentatom.

– S druge strane, danas imamo situ - aciju koja se, imam utisak, može nazva - ti zamešateljstvom u odnosima između države i Crkve. Tako nam se sada u jed - nom trenutku učini da postoji simfonija u tom odnosu, ali već u drugom da pomenuti odnos ipak odlikuje potpuna disonanca. Takvo je, dakle, stanje kada je reč o Srbiji, ali ne treba zaboraviti ni to da SPC funkcioniše i izvan Srbije, u republikama bivše Jugoslavije, Evropi, Americi, Australiji. Tu su odnosi države i Crkve drukčiji i, u izvesnom smislu, jednostavniji. Ipak, ma gde živeli, svi mi osećamo da je srž postojanja naše Crkve ipak u Srbiji, najkonkretnije u Beogra - du, u koji su uperene oči svih nas, jer se tamošnje stanje stvari reflektuje i na nas koji smo manje ili više udaljeni od tog našeg crkvenog i političkog centra. Drugim rečima, ako biste od mene tražili da jednom rečju izrazim svoje osećan - je u vezi s današnjim odnosom države i Crkve, ta reč glasila bi – zebnja. Ne mogu reći da ni u prethodnim periodima koje sam nabrojao nisam imao zebnju kada je reč o tom pitanju, ali zebnja iz tih vre - mena bila je uvek praćena osećanjem da u Crkvi postoji odlučnost da ona bude svoja i slobodna, te da sve ljude koji u nju ulaze oslobađa od ideoloških i raznih drugih pritisaka. Danas mi se, nažalost, ipak čini da su ti elementi slobode, za koje smatram da su najveća snaga Crkve, na najrazličitije načine prigušeni kako materijalnim tako i ideološkim stegama. Tokom 1982, 1983. i 1984. godine, kada sam zapravo i počeo da odlazim u Crkvu, bilo nas je vrlo malo. 

Opširnije u štampanom izdanju magazina Srpska ekonomija i Tačka koji je na kioscima.