Vajar Sava Halugin s lakoćom prelazi granice umetničkog medija za koji se odlučio još u mladosti i koji je dom njegovoj imaginaciji već decenijama. Valjda zato što umetnost i ne shvata kao omeđen, ograničen prostor, Halugin podjednako vešto stvara i slike i crteže. I dok njegove skulpture miruju u brojnim javnim prostorima i tim zaustavljenim mirom možda i pokreću posmatrače na (re)akciju, njegove slike izazivaju gledaoca da se zaustavi. One, naime, same nose određenu dinamiku namerno nerazrešenih ili nerazjašnjenih odnosa unutar kompozicije i tako privlače onoga ko gleda, dovodeći ga u situaciju u kojoj njegova (re)akcija može da bude jedino ostanak u prostoru slike i pokušaj odgonetanja svih tih odnosa – ispričala je istoričarka umetnosti Nela Tonković o vajaru i crtaču Savi Haluginu, odnedavno članu Srpske akademije nauka i umetnosti, koji je za naš magazin govorio o svom umetničkom stvaranju i stvaralaštvu.
Kako je izgledao vaš početak posle završenog Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu?
– Neposredno posle završenog naukovanja, tragao sam za uslovima pogodnim za stvaranje da bih sačuvao kontinuitet. Potreban mi je bio rad ka novoj usmerenosti i temeljnoj osnovi, sada ne više u kolektivu, koji mi je iskreno nedostajao, već u jednoj osami u kojoj se između mene i materije stvarao zatomljeni prostor. U takvom statusu osećao sam se nedovoljnim i nedostupnim pokušavajući da se u novim okolnostima snađem.