Srbija je ključna za stabilnost, bezbednost i mir na Balkanu

Nerešeno pitanje Kosova i Metohije predstavlja ozbiljan faktor koji opterećuje srpsko-američke odnose. Stav Bele kuće je da se u traženju obostrano prihvatljivog konačnog rešenja moraju uzeti u obzir i interesi Srbije, što je veoma pozitivno ocenjeno u našoj javnosti. Ipak, nameće se pitanje da li takav stav može da donese rezultate s obzirom na proalbansko delovanje uticajnih američkih kongresmena i nekih medija koji smatraju da je najjednostavnije rešenje da Srbija prihvati „nezavisnost Kosova” i realno stanje stvari, te time doprinese „vraćanju stabilnosti na Balkan”.

Odličan je znak to što američka administracija posvećuje pažnju ovom regionu, naročito razmatranju srpsko-kosovskih odnosa. Imenovanje specijalnog predstavnika predstavlja važan korak i znak da postoji želja da se ide napred. Specijalni predstavnik Ričard Grenel istakao je nameru Bele kuće da se fokusira na ekonomski napredak regiona. On je, takođe, rekao i da će napori za postizanje političkog rešenja biti u fokusu Brisela. Od suštinske je važnosti da Sjedinjene Američke Države i njihovi evropski partneri imaju saradničku ulogu u razmatranju problema na Zapadnom Balkanu – kaže na početku razgovora za Srpsku ekonomiju Džon Kapelo, bišvi vojni ataše u Ambasadi SAD u Beogradu i stručnjak za pitanja Balkana i Jugoistočne Evrope.

Šta mislite o ulozi EU u rešavanju kosovskog pitanja? S obzirom na deklarativni cilj Srbije da postane članica EU, nije politički oportuno reći ono što javnost misli, a to je da su najrealniji izgledi da se pitanje KiM reši na pravičniji način upravo u saradnji sa SAD. Koliko je takav stav realan u ovom trenutku?

– Srbija je ključna za stabilnost, bezbednost i mir na Balkanu. Razmatranje kosovskog pitanja predstavlja preduslov da se ide napred. Vašington je izrazio stav da će prihvatiti rešenje oko kojeg se dve strane dogovore. Vašington i Brisel treba da budu spremni da rade sa svim stranama radi postizanja sporazuma.

Stav Bele kuće je da bi normalizaciju odnosa Beograda i Prištine trebalo započeti postizanjem dogovora o praktičnim životnim pitanjima, kao što su uspostavljanje avionskog i železničkog saobraćaja i slobodno kretanje ljudi i robe, čime bi se stvorili uslovi za postizanje rešenja za politička pitanja.

– Oni koji su fokusirani na Balkan suviše često razmatraju prošlost. Potrebno je vreme da se zaleče ožiljci rata i ne bi trebalo da zaboravimo lekcije prošlosti, ali neophodno je da se posvetimo stvarnim svakodnevnim brigama građana. Jednostavne stvari kao što je obnavljanje železničkog i avionskog saobraćaja između dva naroda jeste takav primer. Postoje, naravno, i drugi primeri koji mogu da poboljšaju svakodnevni život građana. Ti praktični koraci su ne samo važni već i osnovni za početak. Inovativne inicijative ekonomske politike predstavljaju prvi važan korak i odavno su bile potrebne. To bi trebalo da bude u fokusu svih demokratija zasnovanih na slobodnom tržištu. Iako postoje brojna pitanja bez odgovora u vezi sa sledećim koracima, želja da se unapredi ekonomska saradnja dveju strana, kao i u regionu, predstavlja odličan prvi korak.

Mini-šengen je inicijativa koja je okupila lidere Srbije, Albanije i Severne Makedonije, a cilj je uspostavljanje slobodnog protoka ljudi, robe, usluga i kapitala na Zapadnom Balkanu. Dogovoreno je da se radi na unapređenju regionalne saradnje radi većeg privrednog rasta, privlačenja investicija i podizanja kvaliteta života građana.

– Ideja koju su predstavili prošlog oktobra lideri Srbije, Albanije i Severne Makedonije za uspostavljanje mini-šengena može da bude veoma značajna za društvenoekonomsku situaciju na Balkanu. Naravno, razrada detalja predstavlja sledeći ključni korak, ali to može biti osnova na kojoj bi Vašington i Brisel mogli da obnove i ohrabre saradnju između Beograda, Prištine, Podgorice i Sarajeva. Preuzimanje obaveze za veću regionalnu ekonomsku saradnju jeste nešto u čemu SAD može da pomogne. Jačanje ekonomske perspektive je važan prvi korak, koji će stvoriti uslove političarima Zapadnog Balkana za donošenje teških odluka. Vašington i Brisel su u dobroj poziciji da budu mentori, promoteri i ulagači u takvu vrstu saradnje.

Osim što ste dobar poznavalac pitanja Balkana, vi ste upućeni i u istoriju srpsko-američkih odnosa, a aktivno radite i na čuvanju uspomene na čuvenu Misiju Halijard iz Drugog svetskog rata, u kojoj su srpske patriotske snage spasavale američke pilote. Kako je američka javnost gledala na tu saradnju i koliko o njoj zna sada?

– Ja sam saznao za tu spasilačku misiju ubrzo pošto sam stigao u Beograd 2007. godine da radim u američkoj ambasadi. Priča o srpskom žrtvovanju i hrabrosti veoma je važna i treba je se sećati i obeležavati je. Prilikom prve posete polju Galovica, kod sela Pranjani, gde se odigrao prvi spasilački let, shvatio sam da je to priča o kojoj treba govoriti. Ona je važna zbog više razloga. Iz čisto istorijske perspektive, to je bio zapanjujući vojni uspeh. Oni su uspeli da spasu pilote bez ikakvih gubitaka pri ogromnom riziku. Nemci bi oštro kaznili Srbe da su ih uhvatili da pomažu američkim pilotima. Osim toga, i lične priče izuzetno su važne. Postoje priče o požrtvovanosti i hrabrosti pilota koji su učestvovali u tim misijama, kao i Srba koji su im odvažno pomagali u trenucima kada im je to bilo potrebno. Kao nekadašnji pilot, osećao sam se i još uvek se osećam odgovornim da govorim o tom našem neverovatnom savezništvu. To svedoči o tome kakvi su naši odnosi bili i kakvi treba da budu.

Misija Halijard bila je najveća spasilačka misija savezničkih pilota iza neprijateljskih linija u Drugom svetskom ratu.

– Približno 500 američkih pilota bilo je evakuisano s improvizovanih pista u Srbiji i Bosni i Hercegovini i prebačeno u američke vazduhoplovne baze u Italiji. Misija je obavljena potpuno uspešno zahvaljujući pomoći srpskog naroda i Jugoslovenske vojske u otadžbini. Nažalost, priča o spasavanju nije dobro poznata. Kao pilot vazduhoplovnih snaga SAD znam dosta o okolnostima te misije, o izuzetno opasnim akcijama tokom kojih su saveznički avioni leteli iz Italije u Rumuniju kako bi bombardovali nemačke izvore nafte, koji su obezbeđivali preko 33% nemačke proizvodnje nafte. Oni su bili veoma važni za Nemačku i bili su snažno branjeni. Saveznici su bili pod pritiskom da unište te ciljeve zbog njihovog značaja za nacističke ratne napore. Izveli su brojne napade na te ciljeve u Rumuniji, što je dovodilo do gubitaka aviona, od kojih su mnogi pali na teritoriju Jugoslavije – objašnjava Džon Kapelo.