Senzorna terapeutkinja, Jelena Đekić, u Nišu vodi centar u kom decu sa teškoćama u razvoju podržava da nauče od najjednostavnijih pokreta do veština sa finom motorikom, da se igraju i da komuniciraju sa okruženjem.
U Romanijskoj 19 u Nišu nalazi se jedinstven centar senzorne motorike „Senzor gym” iza kog stoji priča o posvećenosti majke i terapeutkinje, Jelene Đekić, koja počinje pre oko dvanest godina, kad je njenom sinu dijagnostikovan autizam.
Ova uspešna terapeutkinja kaže da je kroz rad sa sinom učila kako da shvati decu sa autizmom i ravnopravno komunicira sa njima. Priliku da stečene veštine iskoristi tako što će drugoj deci pružati adekvatnu podršku dobila je krajem 2020. godine uz pomoć Nemačkog informativnog centra za migracije, stručno obrazovanje i karijeru (DIMAK) koji radi u okviru globalnih programa Nemačke razvojne saradnje „Migracije za razvoj” i „Migracije i dijaspora” koje u Srbiji sprovodi Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeit (GIZ) GmbH, kao i partnerske organizacije HELP, koji su joj pomogli da osnuje svoju ordinaciju za terapiju. HELP joj je tada poslao opremu, a DIMAK podržao programom za poslovno savetovanje i mentorstvo. Niš je tako dobio dragocen centar za senzornu motoriku.
“Sad imam diplomu i sve uslove u kojima deca mogu da rade ono što je mom sinu falilo. U početku sam radila samo ja, sad imam i logopeda, nadam se da ću u budućnosti imati i psihologa i defektologa, da deca mogu da na jednom mestu dobiju sve”, kaže terapeutkinja.
Jelena radi sa decom kojoj je potrebna fizikalna terapija, koja vežbaju puzanje i prohodavanje, ali joj je akcenat na deci sa smetnjama u razvoju. U proces su, kaže, obavezno uključeni i roditelji jer oni treba da nauče model ponašanja koji treba stalno da praktikuju, ali i da razumeju prioritete.
“Kad radimo neku analizu i postavljamo ciljeve, većina roditelja se vezuje za govor kao nešto što im je najbitnije da dete nauči, a, u suštini, to nije toliko bitno. Dete može da nema verbalni govor, ali da ima neverbalni. Može da ne priča, ali da razume i komunicira. Ako ne ostvaruje ni neverbalnu komunikaciju, onda mora prvo da dođe do toga. Ako je dete senzorno disfunkcionalno – smeta mu nešto na dodir ili mu smetaju zvuci na koje mi ne obraćamo pažnju (recimo prođe kamion, ili zvuk klima uređaja, ventilatora) mora prvo da nauči da to reguliše. Drugo, mora da nauči da se samo oblači, svlači - to je osnovno. Ne možemo od deteta koje ne ume da se obuče da očekujemo da drži olovku i da se sprema za školu. Takođe, dete mora da vas razume, ne može bez toga da govori”, objašnjava.
Dodaje da je jako bitno da deca počnu sa terapijama što ranije, jer, kad su mlađa, sve ide mnogo brže.
Poručuje da je za rezulate kod dece od pet i više godina potrebno više napora, ali ni tu promene nisu nemoguće. Ukoliko roditelji sarađuju i rade i kod kuće sa decom, rezultati su, navodi, uvek tu.