Došlo je vreme da Srbija dobije prvu ustanovu kulture posvećenu ćirilici. Ideja o tome je prošla na Nacionalnom savetu za kulturu, ima podršku relevantnih institucija kulture i pojedinaca. O tome smo razgovarali sa idejnim tvorcem Sinišom Spasojevićem iz Bajine Bašte koji predlaže da se u staroj školi u Rači napravi muzej u kojem će biti spoj prošlosti ćirilice i izazova u savremenom svetu. Željko Marković, direktor Istorijskog arhiva Užice kaže da sve najlepše i najvrednije na našem kamenu, malteru i papiru napisano je ćirilicom i da je pitanje njenog trajanja vezano i za naše trajanje kao države i društva.
Kultura, tradicija, prosveta, istorija, nacionalni duh, sve to objedinjeno je u trideset slova azbuke srpskog nasleđa za juče, danas i sutra. Neophodno je zaštititi i čuvati to srpsko blago, tako da nema mesta dilemi da li nam je potreban Muzej ćirilice. Priča o našem nacionalnom pismu počinje u Zlatiborskom okrugu. Idemo do Istorijskog arhiva Užice koji je, po teritoriji koju pokriva, najveći u Srbiji. Arhiv čuva oko šest kilometara arhivske građe, među kojima se kao najvrednija ističe Zbirka crkvenih knjiga, rođenih, venačnih i umrlih od 1837. godine. Arhiv godišnje izda oko dve hiljade prepisa i kopija iz fondova koje čuva. Razgovarali smo sa direktorom Željkom Markovićem koji se više od 20 godina bavi očuvanjem arhivske građe. Prvo pitanje bilo je zbog čega je podržao ideju o osnivanju prvog Muzeja ćirilice?
- Parafraziraću našeg Užičanina, akademika Ljubomira Simovića: Da smo ovde bili i da jesmo, ne govori ni stub ni kamen, nego slovo. Baštinjenje i isticanje ćirilice jeste u službi isticanja i stalnog podsećanja na naše trajanje i posebnosti sadržane u tom trajanju. Mi smo naše pamćenje ćirilicom utiskivali i u kamen, i na zid i na papir. Podjednako kako su u imenik naših svetih urezana i imena Ćirila i Metodija, tako je i njihovo delo deo te svetosti. Most kojim smo iz neprosvećenih naroda ušli u prosvećene, jeste sazidan slovima našeg pisma. Čuvajmo i održavajmo taj most, to naše pismo.
Naš sagovornik ima i objašnjenje kako da do sada nije bilo predloga da se osnuje jedna takva ustanova kulture.
- Naša budnost je katkad nižeg stupnja izražaja, nekada jačeg. Buđenja su mnoga, ali je budnost jedna. Recimo da je sada stepen naše budnosti izraženiji, a da su predmeti naše pažnje ugroženiji. Obeležja srpske prepoznatljivosti do nedavno behu uklopljena, donekle i potopljena vrednosnim obrascima naroda sa kojima smo živeli u istoj državi, donekle i u istom društvu. Sada kada se hoti uklopiti, nadamo se ne i utopiti, u veće društvene, odnosno državne oblike, strah od nestanka naših obeležja je opravdan. Zato, ako ne sada, onda kada? Ćirilica je i jedna od boja naše zastave. Sve najlepše i najvrednije na našem kamenu, malteru i papiru napisano je ćirilicom. Pitanje njenog trajanja je vezano i za naše trajanje kao države i društva. Muzej ćirilice nije potreban Srbiji samoj, potreban je evropskom kulturnom prostoru.
Bajina Bašta - epicentar očuvanja nacionalnog pisma
Na putu do Muzeja ćirilice nastavljamo severozapadno od Užica. Bajina Bašta je epicentar očuvanja nacionanog pisma. Grad ima Park ćirilice čiju je izgradnju inicirao Siniša Spasojević, a od koga je i potekla ideja o otvaranju te jedinstvene ustanove kulture koja bi se nalazila u školi uz put Bajina Bašta – manastir Rača. Škola je stara skoro 100 godina, a više od deset godina se ne koristi za potrebe nastave. Objekat je u dobrom stanju i veoma je pogodan za pretvaranje u muzej i prezentaciju postavki sa velikim dvorišnim prostorom koji se može iskoristiti za izgradnju amfiteatra gde bi se održavale kulturno-turističke manifestacije.
- Sve aktivnosti koje sprovodimo, a vezane su za ćirilicu svoju osnovu baš u Bajinoj Bašti crpe pre svega iz istorijskih i kulturnih vrednosti obližnjeg manastira Rača i izuzetnog značaja čuvene Račanske književne i prepisivačke škole za očuvanje i razvoj srpskog jezika i pisma u najtežim vremenima ropstva pod Osmanlijama. Račanska prepisivačka škola je formirana u manastiru Rača, u drugoj polovini XVI veka, po uništavanju prvih srpskih štamparija od strane Turaka. Ovo je tad, možemo slobodno reći, postao srpski univerzitet gde su najučeniji ljudi tog doba živeli, širili pismenost i umnožavali knjige koje su i crtali i ukrašavali dekorativnim elementima. Istorija srpske književnosti i najveći deo stvaralaštva u XVII i prvim decenijama XVIII veka određuje se pojmom Račanska prepisivačka škola. Turski putopisac derviš Zulih poznatiji kao Evlija Čelebija je 1630. godine zapisao da je skriptorija u Rači imala 300 kaluđera-prepisivača, koje je opsluživalo 400 čobana, kovača, ekonoma i druge posluge, a u obezbeđenju je bilo 200 stražara. To bi i za današnje kriterijume bilo ogromno kulturno i naučno središte. Nakon velike seobe Srba 1690. godine i uništavanja manastira, Račani su i na prostoru današnje Vojvodine, ali i severnije sve do Sent Andreje stvorili osnovu srpske azbuke i književnosti u novom veku. Pored svog ovog značaja za čuvanje i unapređenje jezika i pisma manastir Rača je i mesto gde je tokom Drugog svetskog rata sačuvana najznačajnija srpska rukopisna knjiga – Miroslavljevo jevanđelje.
Od Račanske prepisivačke škole do modernih vremena
Siniša Spasojević kaže da se škola u Rači, koja bi prema projektu trebalo da bude rekonstruisana u postojećim gabaritima, nalazi u vlasništvu Opštine Bajina Bašta. Učionice se pretvaraju u izložbeni prostor i opremaju se druge prostorije u funkciji muzeja poput depoa, kancelarija i suvenirnice. Sama postavka u okviru muzeja će biti osmišljena od strane najpriznatijih stručnjaka iz oblasti srpskog jezika i zaštite i negovanja ćirilice.
- Cilj nam je da se na jedan sistematičan način poveže priča o istoriji ćirilice, njenim počecima i razvoju, zabranama kroz istoriju, Račanskoj prepisivačkoj školi, ali i izazovima u savremenom svetu i primeni ćirilice u modernom vremenu, kaže Spasojević i dodaje da pored predstavljanja prošlosti ćirilice prostor u novom objektu je osmišljen tako da uz primenu savremenih metoda i tehnologija mlađim generacijama predstavi potrebu stalnog korišćenja ćirilice i sve lepote i značaj našeg pisma.
Nedavno su glavni urbanista opštine Bajina Bašta Miloš Jelisavčić i Siniša Spasojević detaljno obrazložili projekat Muzeja ćirilice pred Nacionalnim savetom za kulturu koji ga je potom jednoglasno usvojio. Do kraja godine predlog će biti iznet pred Ministarstvo kulture, rekao je direktor Istorijskog arhiva Užice Željko Marković koji je i član tog Nacionanog saveta.
- Prisutnost manastira Rače i manastira Rujno kod Užica, i njihovog značaja zbog rada prepisivačke škole i prve štamparije na prostoru današnje Republike Srbije, daju opravdanje da se i lokacija za Muzej prihvati. Verujem da će Ministarstvo podržati ovakvu ideju i da ćemo u skorijem vremenskom periodu dobiti novu ustanovu kulture, na diku i poleznost srpskom narodu.
Od idejnog tvorca, koji je i predsednik Organizacionog odbora manifestacije “Ćirilična baština” saznajemo da će Opština Bajina Bašta opredeliti određena sredstva, tako da se već u 2023. godini može početi sa pretvaranjem objekta škole u Rači u Muzej ćirilice i prvom fazom radova.
- Ukoliko ideja bude prihvaćena od Vlade Srbije i Ministarstva kulture nadamo se i određenoj finansijskoj pomoći i onda bi kompletan projekat mogao da bude završen mnogo brže. Ipak mnogo važnije od brzine realizacije projekta nam je da sve bude urađeno profesionalno i u skladu sa pravilima struke kao i da postavka bude dobro osmišljena, da budući Muzej ćirilice bude na ponos svih nas. Investicija nije mala ali smatramo da ćirilica i bavljenje ovom temom zaslužuje ozbiljan pristup i da ćemo pored kulturne institucije Muzejom ćirilice dobiti i još jedan veoma značajan turistički sadržaj u gradu ćirilice.
I za kraj jaka poruka kroz Senekine reči koje nam je preneo direktor Istorijskog arhiva Užice Željko Marković - “Sve što je usitnjeno do praha, postaje nejasno”. Sagovornik smatra da bi pojedini naše ćirilične zapise da usitne do praha.
- Nama je to jasno. Nama je i taj prah jasan i prah mogu i dalje usitnjavati, ali ne i sjaj koji nama i od tog praha dolazi. Evo vremena kada prah sakupljamo u sjaj - zaključuje Željko Marković.