Staro prijateljstvo, osveštano u oba svetska rata, našlo se nedavno na ozbiljnom iskušenju zbog spora oko nuklearnih podmornica između Francuske i triju savezničkih zemalja. Pokušavajući da umanji značaj tog spora, premijer Velike Britanije izjavio je, između ostalog, da je ,,ljubav prema Francuskoj neuništiva’’.
Ali ljubav ponekad može i da zaboli. Koliko je to zabolelo Pariz, može da se izrazi i u brojkama. U konkretnom slučaju, reč je o 56 milijardi evra! (Toliko je otprilike Francuskoj ,,izbijeno iz novčanika’’ zbog odluke australijske vlade da raskine posao nabavke podmornica od Francuske.) Za one koji pogrešno shvataju poslove među prijateljima, takve stvari mogu biti vrlo neprijatne. Najbolje je ne mešati prijateljsku ljubav i novce. Ljubav za ljubav, a sir za pare! Naročito ako je ,,sir’’ francuski.
A šta ako je lađa takođe francuska, a pristanište solunsko? (Solunsko, kao asocijacija na još jednu poznatu izreku: dužan kao Grčka.) Da neki dugovi, poslovi i računice mogu baciti senku na večnu savezničku ljubav, potvrđuje i jedan raniji slučaj koji je veoma francuski, a naš.
Zavrnuta slavina
Ako smo u Prvom svetskom ratu bili braća po oružju, naknadno je utvrđeno da nam kese zasigurno nisu bile sestre, a dug iz slavnih ratnih dana pokazao se kao ,,zao drug’’.
Tokom dvadesetih godina prošlog veka, Beograd je prestao da dobija francuske kredite jer nije davao anuitete za stare zajmove. Francuski zahtevi da se što pre regulišu predratni i ratni dugovi pokazali su da mali prijatelj sa Balkana ne može da računa na francuski novac.
U Velikom ratu, Srbi su od Francuza ,,dobijali’’ oružje i finansijska sredstva, a to je nastavljeno i ugovorima iz 1919. i 1920. godine. Dobijeno je, ponovo, naoružanje od francuske Istočne armije u vrednosti od 54 miliona franaka. A onda su stvari počele da škripe. U julu 1920. godine, Ministarstvo spoljnih poslova Francuske uputilo je zahtev novouspostavljenom južnoslovenskom kraljevstvu da se predaju obveznice na 490 miliona franaka. Budući da je taj zahtev odbijen, francuska strana podvukla je crtu. Francusko Ministarstvo finansija napravilo je basnoslovan spisak onoga što je dato, od kojeg će se prijateljima na Balkanu zavrteti u glavi. Stvar je skroz-naskroz udesilo francusko Ministarstvo vojske, kad je u maju 1922. sračunalo da je ukupno oružja, novca i hrane izdato za preko jedne milijarde dinara!
Beograd ,,pogođen cifrom’’ nije imao kud. Siromašno balkansko kraljevstvo izdalo je obveznice (1923. godine) da bi dobilo oružje. U novoj rundi pregovora, započetoj u Parizu krajem 1924. godine, francuska strana tražila je da se pre priče o novim zajmovima raščiste stari parisko-beogradski računi. Uzalud je Ninčić tražio sredstva iznad zajma iskamčenog 1923. godine.
Početkom 1926. godine opet se u Parizu pregovaralo, a iskusni prvak naše diplomatije Momčilo Ninčić bio je na ivici očajanja. Žalio se da mu ,,Francuska drži nož pod grlom’’. Savetovao je francuske diplomate da njihova domovina treba da pokaže blagost, jer ,,ako Francuska bezobzirno traži samo svoje pare, francuski uticaj neće se održati’’. Ali Pariz beše tvrda srca. Žalio se na finansijsku krizu, zbog koje mora da traži svaki franak koji je tokom zajedničkog rata ,,dodeljen’’ malom savezniku. Vreme je prolazilo, a s njim i strpljenje Francuske. Velika saveznica čvrsto je rešila da slomi otpor Beograda kome je ,,zavrnula slavinu’’ za nove kredite. I ne samo to.
Pošteno, pa u Hag
Dužničko-poverilački ringišpil spremao se da obrne još jedan krug. Da bi Kraljevinu SHS izložio dodatnom pritisku, Pariz je 1927. godine odlagao sklapanje političkog pakta sa starim ratnim drugovima sa Balkana.
Celo dužničko zamešateljstvo nije moglo da prođe bez Engleza, čije je prisustvo nudilo mogućnost bočnog pritiska u procesu ,,prijateljskog ubeđivanja’’. Naime, Beograd je 1926. godine predložio da dug oduži u tadašnjim devalviranim francima, ali je francuska strana insistirala da sve bude u zlatu. Pakt je ipak potpisan bez rešenja pitanja dugova, no Francuska nije odustajala. Tražila je da Engleska ne da nikakav zajam Beogradu dok ovaj ne pristane da svoje dugovanje Francuskoj namiri u zlatu.
Početkom 1928. godine Pariz je predložio da se sve reši arbitražom pred Međunarodnim sudom u Hagu. Budući da taj predlog nije prošao, premijer Poenkare rešio je da odigra partiju na dve table. On je u Londonu opstruisao davanje zajma Kraljevini SHS, a beogradske zvaničnike (u isto vreme) ubeđivao je da ne treba da traže novac od Engleske, nego od Francuske, naravno – čim se vrati stari dug! Parizu je ,,srce bilo na mestu’’ kad je s druge strane Lamanša stiglo obećanje da za Balkance nema zajma.
I konačno, francuska vlada obećala je ,,francusko-engleski’’ zajam, dakako – uz prvenstvo naplate starog francuskog zajma. Zvanični Beograd legao je na rudu. U tome mu je ,,pomogao’’ Međunarodni sud u Hagu, kome je stvar konačno predata da bi 1929. godine dobila svoje razrešenje. Sud je doneo odluku da se dugovi ne mogu namiriti u ,,papirnim’’ važećim francima, već da se to mora izvršiti po deviznom kursu iz doba zlata.
Jugoslovensko kraljevstvo vezalo je otplatu dugova za dobijanje nemačkih reparacija, ali u Beogradu je vladalo ogorčenje jer su dugovi od 1895. do 1913. godine (700 miliona franaka) morali biti plaćeni po zlatnom kursu, pored ratnog duga.
Tako je okončana nevesela priča o trivijalnim pojedinostima iz oblasti tehnologije jednog prijateljstva. Velikoj junačkoj istoriji to ne treba. Ona te račundžijske epizodne drangulije nema gde da drži. Na njoj je da čuva uspomenu na velike zvezdane časove. Na primer, uspomenu na onaj trenutak kad su jednog prekaljenog solunskog ratnika po povratku u tek oslobođenu Srbiju deca upitala: ,,Gde je ta Francuska?’’ A ratnik – umesto upuštanja u očekivana ,,geografska’’ objašnjavanja – samo spustio ruku na srce, pa rekao: ,,Evo, ovde je Francuska! ’’
Biće da je i Srbija kod nekih Francuza zaslužila isto mesto. Međutim, neko će primetiti da se upravo na tom mestu – u predelu srca (ispod levog revera od sakoa) nalazi i onaj unutrašnji gornji džep u kojem najčešće stoji novčanik.